Oblast porodičnog nasilja, u Srbiji je regulisana brojnim zakonima – Krivičnim zakonikom, Zakonom o javnom redu i miru, Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, Porodičnim zakonom...ali Zakon o sprečavanju nasilja o porodici koji se primenjuje od 2017. godine, u cilju sprečavanja nasilja i zaštite žrtava, konkretnije uređuje ovu oblast, između ostalog i postupanje javnog tužioca.

Kako objašnjava Đorđe Jovičić, javni tužilac u Osnovnom javnom tužilaštvu u Bečeju, kada tužilac dođe do saznanja da je izvršeno nasilje, on obaveštava policijske službenike, odnosno nadležnog policijskog službenika, lice koje je obučeno da postupa u predmetima porodičnog nasilja. On će izvršiti procenu rizika kroz razgovor sa žrtvom i počiniocem nasilja i na osnovu okolnosti slučaja, i ukoliko postoji rizik, učiniocu će izreći jednu ili obe od dve predviđene hitne mere: privremeno udaljenje iz stana i privremena zabrana prilaska žrtvi, koje traju 48 časova. Nakon toga svu dokumentaciju dostavlja javnom tužiocu.

– Nadležni tužilac, nakon što izvrši uvid u dokumentaciju koju mu je dostavio policijski službenik, odlučuje da li je potrebno da se stavi predlog da se ta hitna mera produži ili smatra da je dovoljno da ona traje 48 sati, kako bi se sprečila eventualna opasnost od daljeg vršenja nasilja. U slučaju da tužilaštvo proceni da mera treba da se produži, a to je u svim situacijama kada je izvršeno neko fizičko nasilje, kada postoji neki trag na žrtvi, medicinska dokumentacija, tada prosleđuje sudu predlog da se ta hitna mera produži i sud onda produžuje tu hitnu meru na 30 dana.

Ovo je postupak koji se vodi po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, a svojim tokom ide i krivični postupak.

– Pre nego što počne sa saslušanjem osumnjičenog, tužilaštvo bi trebalo da prikupi što više dokaza, jer je u prvoj fazi, odnosno predistražnoj fazi postupka najbitnije koji će dokazi biti prikupljeni. Znači, podrobno izvršiti uviđaj, pribaviti svu medicinsku dokumentaciju i preduzeti sve radnje, kako bi se dokazi obezbedili, jer kod ovog krivičnog dela postoji prilično velika verovatnoća da će žrtva tokom postupka odlučiti da ne svedoči, pošto ona ima zakonsku privilegiju da može da izabere to pravo da ne svedoči u postupku, i onda je teret dokazivanja u potpunosti na tužilaštvu, i u zavisnosti od prikupljenih dokaza u toj fazi može da zavisi odluka da li će nasilnik biti procesuiran ili će doći do odbačaja krivične prijave, usled nedostatka dokaza.

I u slučajevima kada žrtva odustane od svedočenja, tužilaštvo, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, nastavlja da izvodi dokaze.

– Određuju se medicinska veštačenja na osnovu medicinske dokumentacije koja je pribavljena u prvoj fazi postupka. Saslušavaju se radnici Centra za socijalni rad, koji su obavili prvi razgovor sa žrtvom, koja je prijavila nasilje, i tada možemo dobiti više, da kažemo, posrednih dokaza, takođe se u svojstvu svedoka pozivaju i policijski službenici, kojima je žrtva prijavila nasilje i koji imaju dosta saznanja, a stavovi viših sudskih instanci su da se i takvi posredni dokazi mogu koristiti, i to isključivo samo kada je ovo krivično delo u pitanju, dakle nasilje u porodici. Tako da to što žrtva ne želi da svedoči nije znak za tužilaštvo da obustavi postupak. Dešava se da tužilaštvo jednostavno ne može da dokaže da je došlo do nasilja, i tada se odbacuje krivična prijava. Međutim, to je u procentu manjem od 10 posto. U slučaju da je učinjen teži oblik nasilja u porodici, a to je ukoliko je žrtvi naneta teška telesna povreda ili ako je žrtva maloletno lice, tada se pokreće istraga. Dete se po pravilu ne ispituje u svojstvu svedoka, jer bi to imalo loš uticaj na njegov psihofizički razvoj.

Za nasilje u porodici može se izreći kazna zatvora ili uslovna osuda, ne postoji mogućnost novčane kazne.

– U slučajevima porodičnog nasilja se, takođe, ne primenjuje institut odlaganja krivičnog gonjenja, odnosno oportuniteta, zbog društvenog značaja. Tužilaštvo je stava da takva mera ne bi bila adekvatna prema nasilniku. U slučajevima u kojima je žrtva doživela teške telesne povrede ili u kojima je maloletno dete oštećeno izvršenjem nasilja, ne postoji mogućnost izricanja uslovne osude zato što je za to krivično delo propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina. Najblaža kazna koja se može izreći učiniocu nasilja je kućni zatvor.

Građani imaju obavezu da prijave svaku situaciju koju prepoznaju kao slučaj porodičnog nasilja. Nasilje se prijavljuje prvenstveno policiji na broj 192 ili u najbližoj policijskoj stanici, putem specijalizovanog SOS telefona 0800-100-600, tužilaštvu, centru za socijalni rad, ali i radnicima u zdravstvenim ustanovama.