Nasilje u porodici može prijaviti svako ko ima saznanja o tome – sama žrtva, članovi porodice, komšije, prijatelji ili bilo koje drugo lice koje primeti ili posumnja na nasilje. U slučajevima kada žrtva iz straha ili drugih razloga ne prijavi nasilje, i zakonsku i moralnu obavezu da to učine imaju i druge osobe, jer se zaštita bezbednosti i života smatra prioritetom. Prva institucija kojoj se nasilje najčešće prijavljuje jeste policija, Kako objašnjava Vuk Radošević, kriminalistički inspektor za poslove prevencije i suzbijanja nasilja u porodici u Policijskoj upravi Subotica, kada se nasilje prijavljuje policiji putem telefona ili lično u policijskoj stanici, potrebno je dati osnovne podatke: gde je došlo do nasilja, na koji način se ono vrši, ko je žrtva, ko učinilac, i ukoliko je poznato, da li postoji oružje na mestu na kom se vrši nasilje. To su informacije koje su potrebne policiji za brzo reagovanje, i za zaštitu žrtve i za zaštitu policijskih službenika. Nakon toga policijski službenici izlaze na lice mesta u najkraćem mogućem roku, razdvajaju žrtvu i mogućeg učinioca, informišu se šta se desilo, da li su prisutna deca, da li je potrebna medicinska pomoć, i onda obaveštavaju nadležnog policijskog službenika koji je završio obuku na osnovu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i koji će postupati sa žrtvom i mogućim učiniocem. Ukoliko je potrebno, žrtva se upućuje na lekarski pregled, a sa njom se pre ili nakon toga, kao i sa mogućim počiniocem, obavlja detaljan razgovor radi procene rizika. Procena rizika se vrši na osnovu takozvane ček liste, ali i sagledavanja celokupne situacije, a podrazumeva procenu a li će se nasilje ponovili ili eskalirati. Ukoliko je potrebno, izriče se jedna od dve ili i obe hitne mere da li će nasilje eskalirati, izriče se jedna ili obe hitne mere.

– Jedna od hitnih mera je privremena zabrana privlaska i komunikacije u odnosu na žrtvu, koja se izriče mogućem učiniocu. To su obično situacije kada lica ne žive zajedno ili, na primer, žrtva ne želi da bude više u toj kući, želi da bude negde drugde. Imamo i hitnu meru privremenog udaljenja iz stana u kome lica žive. Tada se kumulativno obavezno izriče i ova druga mera, privremena zabrana komunikacije i sastajanja. Te hitne mere koje policija izriče traju 48 sati. Mi o svemu tome i inače izveštavamo tužilaštvo, pošto ne mora da znači da je to samo jedan običan događaj, gde je moglo da dođe ili došlo do nasilja, ili čak nije došlo, već će to možda biti situacija gde će tužilac reći da tu ima elemenata krivičnog dela i čak, ukoliko se utvrdi neki veći stepeni opasnosti, tužilac može da naloži, odnosno da odobri zadržavanje lica do 48 sati, zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će lice, recimo, izvršiti krivično delo kojim preti ili će ga ponoviti, ili koje su već dalje zakonske mogućnosti, vezano za samu istražnu meru zadržavanja. Tako da mi, u principu, zajedno, čak i kada dođe do tog zadržavanja, izričemo i hitnu meru, zato što se može desiti da nakon isteka tih 48 sati, opasnost je prošla, tužilac može neke druge blaže mere da izriče. Na taj način, obezbeđujemo, u suštini, zaštitu žrtve.

Postupanje policije se ne završava nakon izricanja hitnih mera zaštite.

– Radimo u interesu toga da se žrtva potpuno zaštiti i da, ukoliko dođe do krivičnog postupka, da tužilaštvu obezbedimo dovoljno dokaza, da može da sprovede to do kraja. Često žrtve i odustaju. Nisu dovoljno informisane. Naš je posao da ih dovoljno informišemo. Na primer, žrtva koja je, recimo, majka, kaže: „Moj sin je inače jako dobar, dok ne popije akohol. Ja ne bih volela da on završi u zatvoru”. I ona želi da odustane od krivičnog gonjenja. To su životne situacije, i u takvim situacijama moj posao je da joj kažem, da postoji mogućnost, ukoliko odustane od krivičnog gonjenja i ukoliko nema fizičkih dokaza, da tužilaštvo odbaci krivičnu prijavu, te da može svedočiti, i da nije jedina kazna zatvor. Za nasilnika može da se naloži psihijatrisjko veštačenje i da se utvrdi da li je do nasilja došlo zaista zbog toga što je on konzumiranjem alkohola doveo sebe u situaciju da ne može da se kontroliše i da izvrši nasilje. To su neke od preventivnih aktivnosti, gde mi dajemo žrtvi savet, kako bi se ona bezbednije osećala. Još da napomenem, kada završimo postupak u vezi sa izricanjem hitnih mera, mi sastavljamo izveštaj za tužilaštvo o svim prikupljenim saznanjima. Taj izveštaj će, ukoliko je delo odmah ocenjeno kao krivično, omogućiti tužiocu da dalje postupa sa hitnim merama, nezavisno od toga da li će biti krivičnog postupka ili neće. Tužilaštvo će u tom roku oceniti da li je potrebno da se produže te hitne mere i podneće jedan predlog prema Osnovnomu sudu, koji će dalje ocenjivati da li su ispunjeni svi uslovi, da li može da se produži mera za još 30 dana.

Na području Grada Subotica i opština Bačka Topola i Mali Iđoš 2018. godine izrečeno je 327 hitnih mera, 2022 608, 2023 566, 2025 453. Nakon prvobitnog rasta, broj se smanjuje i zadržava tu tendenciju, čemu su svakako doprinele i neke od preventivnih aktivnosti koje se realizuju na teritoriji cele Srbije.

I građani mogu preventivno da deluju kada je u pitanje nasilje u porodici – jer doprinose da se ono ne ponovi ili da se ne pogorša. Nasilje mogu da prijave policiji na broj 192 ili u najbližoj policijskoj stanici, putem specijalizovanog SOS telefona 0800-100-600, tužilaštvu, Centru zasocijalni rad, ali i radnicima u zdravstvenim ustanovama.