Марија Јовановић спада у ред оних Српкиња која је свој живот несебично посветила своме роду. Материјалним прилозима омогућавала је деловање доброчинских, просветних и културних друштава. У бурним и преломним тренуцима 1918, ставивши на коцку све што је имала, храбро се укључила у драматична збивања политичког деловања Срба у Панчеву и тиме била пример осталима да се не колебају већ да то исто учине. Сан о слободној Српској Војводини и уједињењу Срба са обе стране Дунава остварио јој се 25. новембра 1918 — када су се одлукама Народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена — Банат, Бачка и Барања присајединили Краљевини Србији у чијем саставу је било и њено Панчево.

***

Марија Јовановић је рођена у Бегечу у тек успостављеном Војводству Србија и Тамишки Банат (круновина у Хабзбуршкој монархији) који су Срби, лативши се мача у одбрани свога имена и рода, на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 13. маја 1848. године назвали Српском Војводином.

Српску народну школу завршила је у родном месту. Школовање је наставила у Новом Саду. Приватно је похађала часове клавира. Васпитана у православној вери и националном духу била је приложница Српске православне цркве и народна добротворка која је помагала сиромашну децу и добротворна, просветна и културна друштва. Била је жена ванредне лепоте те се није дуго чекало на просце. Први муж јој је био Никола Стојаковић, земљопоседник из оближње Паланке, други Васа Радосављевић, земљопоседника из Томашевца. Трећи пут (1911) се удала за Каменка Јовановића. Браћа Каменко и Павле су основали књижару у Панчеву 1872. године и брзо су ушли у ред најугледнијих књижара и издавача. До Првог светског рата објавили су око пет стотина дела и, као Милетићеве присталице, учествовали су као посланици на Српском црквеном саабору.

Када се Марија преселила у Панчево спремно се укључила у друштвени живот и у рад српских друштава: Добротворне задруге Српкиња, Српског певачког друштва и Српске читаонице (у којој су њен муж и девер били оснивачи и истакнути часници).

Панчевачка добротоврна задруга Српкиња од оснивања (1894) је деловала у дворани Српске више девојачке школе. Основни циљеви су јој били доброчински рад усмерен на женску децу као и побољшања положаја жена у друштву. Иако су се циљеви панчевачке задруге Српкиња поклапале са европским узорима, она је у свом програму имала и особености а оне су се огледале у доприносу идеји ослобођења и уједињења Срба. Кроз бројне акције сакупљања помоћи, суштинско деловање Добротворне задруге Српкиња било је у служби одбране националног бића у Хабзбуршкој монархији, односно у подизању и неговању националне свести. Добротворна задруга Српкиња је била један од носилаца доброчинског, просветног, културног, друштвеног а на посредан начин и политичког живота Срба у Панчеву. У вези с тим Задруга је основала Раденичку (занатску) школу (1903). Марија је као велика приложница са 10.000 круна била члан Одбора и присуствовала годишњим скупштинама на којима су се подносили извештаји.

Уз то је била чврст ослонац српском роду и кључни сегмент у борби за остваривање националног бића не само у Панчеву већ и околним варошима и селима. Управо захваљујући њеним настојањима и позамашним прилозима, Добротворна задруга, Српска читаоница и Српско певачко друштво били су ослонац српству у Панчеву. Свакако да је национално деловање Јовановића системски праћено од стране аустроугарске полиције. Отуда, када је аустроугарска власт, спроводећи своју експазионистичку политику, одлучила да отпочне обрачун са Србима, међу првима од 160 најугледнијих Панчеваца, 26. јула 1914. године ухапшени су Каменко и Павле Јовановић. Од последица тамновања у арадском логору Каменко се упокојио (1916), а Марија је наставила да живи у породичној кући у Панчеву. И поред тешког времена није заборављала оне којима је помоћ била потребна. Доносила је помоћ у просторије Српске православне црквене општине која је била препуна српских сирочића из Босне и Херцеговине која су пристигла у зиму, око Светог Саве 1917. године. Касније су стизала деца и из Далмације. Ова деца стрељаних, интернираних или насилно регрутованих родитеља преко ноћи су постала сирочићи за које је била нужна помоћ у збрињавању и лечењу. Удова Марија Јовановић несебично се укључила у организовање збрињавања односно размештаја по кућама честитих Срба, а потом и у лечење те деце.

У порти Успенске цркве (2. новембар1918) одржан је народни збор панчевачких Срба на коме је основано Српско народно веће на челу са Душаном Бошковићем. Циљ Већа је био ослобођење и уједињење Срба из Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом. На самом збору прикупљали су се новчани прилози за рад Већа које је отпочело да и у насељима јужног Баната оснива месна српска већа. Свако је дао колико је могао, а имућнији по 20, 30 и највише 50 круна. Том приликом Марија Јовановић је приложила 100 круна.

Ослобођење Панчева се одиграло после поноћи (9. новембар1918) када су прве јединице српске војске, са капетаном Петром Аранчићем на челу, приспеле на панчевачки кеј и разоружале аустроугарске жандаре и војнике по касарнама. У току дана организован је свечани дочек 1. Пешадијског пука Кнеза Михаила, Моравске дивизије српске војске на челу са потпуковником Драгутином Ристићем. Тим поводом чланице Добротворне задруге Српкиња на челу са Маријом Јовановић извезле су беле пешкире и исплеле венце од цвећа којима су китили ослободиоце. Марија је своју кућу уступила за смештај војног штаба. Истовремено, укључила се у збрињавање војника оболелих од шпанске грознице, који су били смештени у болничким зградама.

Када је у новинама Слобода и Српски лист објављен сазив за одржавање Народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду, на којој је требало да буде донета одлука, на основу Вилсоновог прокламованог права сваког народа на самоопредељење, о њиховој даљој судбини, односно у којој држави желе да живе, организован је збор у порти Успенске цркве (23. новембар 1918) ради избора посланика који ће представљати Србе из Панчева. Том приликом изабрани су Јован Богданов, Емил Богосављевић, Сима Милутиновић, Светозар Драгомировић, Данило Мајсторовић, Никола Величковић, Радован Ђуришић, Сава Суботић, Богдан Божанић, Гига Стојанов, Боривој Томић, као и Марија Јовановић. Тако је честита и родољубива Марија била једна од седам жена посланица на Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена која је одржана у Новом Саду (25. новембра 1918), на којој су донете две историјске одлуке: отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији на челу са династијом Карађорђевић.

Добротворни рад наставила је и после ослобођења и уједињења. Сав иметак оставила је своме роду: кућу у Панчеву Добротворној задрузи Српкиња; две стотине ланаца плодне оранице у томашевачком атару друштву Привредник које је школовало и запошљавало српску младеж; и знатна новчана средства Српској православној цркви у Панчеву.

За свој добротворни рад Српска православна црква ју је наградила орденом Светог Саве V степена. Упокојила се 20. фебруара 1939. године у Панчеву, где јe и сахрањена на православном гробљу.