Каменко Јовановић, знаменити издавач, књижар, истакнути национални просветно-културни посленик и народни добротвор, рођен је у Панчеву 29. јула 1845. године од оца Јована и мајке Јелене. На крштењу је добио име Петар. Отац Јован бавио се трговином и поседовао је шпецерајску радњу: трговачка радња мешовитом робом и деликатесима. Основну српску народну школу и реалку је завршио у родном граду, да би потом уписао трговачку школу у Пешти. Завршивши школовање вратио се у Панчево и наставио породични посао. Ускоро је преузео очеву радњу и самостално водио посао у коме му се прикључио три године млађи брат Павле који је завршио трговачку школу у Марибору. Павле је током школовања у Пешти редовно посећивао српска културно–просветна друштва, чији програми са националним садржајима су на њега снажно утицали. После извесног времена укључио се у њихов рад, а када се вратио са школовања, зеједно са млађим братом је 1866. године приступио Уједињеној омладини српској и посветио се националном раду. Попут песника у успону, Бранка Радичевића, посрбљује своје крштено име Петар у Каменко. Неколико година касније, 1871, заједно са својим саборцем у културно-просветном и националном раду Јованом Павловићем, са великим ентузијазмом и надом, основао је прву српску штампарију у Панчеву. Штампарија је имала кратак век и на самом почетку непријатност са властима које су забраниле издање првог српског превода „Комунистичког манифестаˮ. Из неуспеха на првом кораку, Каменко је искорачио на пут којим ће стићи до звезда: 1872. године, заједно са братом Павлом преузео је штампарске машине и основао нову штампарију под називом „Штампарија браће Јовановићˮ. Уз њу су основали и издавачку књижару која је имала и антикваријат. Започевши нови издавачки програм базиран на просвећивању и оплемењивању народа књижевним и педагошким делима као и школским уџбеницима, покренули су 1880. године, „Народну библиотеку браће Јовановићˮ у којој су на место главног уредника ангажовали Ђорђа Поповића Даничара. Објављивали су дела готово свих српских књижевника од Јадрана до Будимпеште и Беча. Књиге српских књижевника и других аутора штампане на српском језику и ћирилчком писму у великим тиражима распрострањивање су народу од Пеште и Темишвара на северу, па до Црне Горе и Сињег (Јадранског) мора на југу и босанских и крајишких крајева на западу. Каменко је од школских дана у Пешти постао следбеник Светозара Милетића и његове националне идеологије о Српској Војводини. Отуда је био члан Скупштине Уједињење омладине српске и посланик на Српском народно–црквеном сабору у Карловцима (данас: Сремски Карловци). Истовремено је био стални сарадник Милетићевог листа „Заставаˮ, као и завичајног листа „Панчевацˮ и један од покретача листа „Граничарˮ. Када је 1875. године, власник листа „Панчевацˮ, Павловић, запао у кризу, преузео је лист и био његов власник и уредник.

Каменково дугогодишње деловање на просветном и културном пољу код српског народа сврстало га је у ред најзначајнијих и најугледнијих народних трибуна међу панчевачким Србима: скоро двадесет година је био председник Српске православне црквене општине и секретар и почасни члан Српског певачког друштва. Велики жупан Панчева и Градски сенат су га изабрали за једног од српских чланова панчевачког Муниципалног већа. Јовановићево непрекидно и упорно деловање, а нарочито добри резултати, на унапређивању просветних и културних прилика у Срба на југу Торонталске жупаније (данас: Банат), било је у прво време само системски праћено од стране аустроугарске полиције, да би се прешло на брутални полицијски прогон. Томе је допринео његов привржени став према Милетићу. У време када је Милетић први пут био ухапшен и током судског процеса, био је ухапшен и Каменко (1874). Полицијска тортура није застрашила браћу Јовановић, која су наставила са издавањем и штампањем српских књига и њиховим ширењем по свим српским крајевима, па и у малену Црну Гору у којој су ученицима поклањали школске уџбенике из своје продукције. Поред издаваштва Каменко се почео бавити и банкарством. Постаје један од оснивача и председника Панчевачке кредитне банке, а по дељењу Милетићеве странке подржава опортунистичку струју. Као заговорник Народне странке нотабилитета учествовао је на њеном скупу у Пешти 1884. године.

Каменко се 1911. године оженио удовом Маријом. Дошавши у кућу Јовановића, Марија се придружила браћи у националном и добротворном раду као председница Добротворне задруге Српкиња. Такође отвара и финансира девојачку школу за сиромашне девојке.

Свакако да је национално деловање Јовановића системски праћено од стране аустроугарске полиције. Отуда, када је аустроугарска власт, спроводећи своју експазионистичку политику одлучила да отпочне са обрачуном са Србима, међу првима од 160 најугледнијих Панчеваца, 26. јула 1914. године, ухапшени су Каменко и Павле Јовановић. Приликом хапшења кућа им је била претресена, намештај испретуран. После једнодневног утамничења у панчевачком затвору где су заједно са осталим затвореним Србима били изложени матретирању и батињању, 28. јула су специјалним возом најпре упућени у Темишвар а потом у логор у Араду. Током спровођења из затвора у воз организована маса суграђана је утамничене пљувала, гађала каменицама и псовала. Заточеници су у логору у Араду провели три месеца а потом враћени у Панчево и пуштени кућама. За то време, породице у Панчеву су им биле шиканиране и малтретиране. Поновно хапшење Срба у Панчеву извршено је 12. септембра 1915. године. Том приликом, по наредби власти ухапшени су сви Срби изнад десет година и интернирани у Сегедин где су затекли мноштво других интернираца међу којима и Јашу Томића, Миту Клицина и др. После пет недеља враћени су кућама. Од последица малтретирања и неуслова у арадском логору и интернацији, Каменко се разболео а 13. октобра 1916. године упокојио.

Каменко и Павле су били међу најугледнијим књижарима и издавачима. До Првог светског рата објавили су око пет стотина дела у преко два и по милиона примерака. Поред тога, своме роду су оставили сву своју имовину у добротворне сврхе, посебно наглашавајући просветну сврху својих задужбина: основали су Задужбину Каменка и Павла Јовановића са фондом од милион и по форинти. Исте године су Српској православној црквеној општини основали „сиротињски фондˮ. Следеће године (1912) основали су у Карловцима Задужбину српских народних црквених фондова, опоручивши 348 катастарских јутара земље у корист београдског друштва „Привредникˮ које је школовало младе занатлије и помагало им у започињању самосталног посла; затим фонд: „Српског православног великог управног савета у Сарајеву и за просветне сврхе Срба у Аустроугарскојˮ.

Оставили су своме роду и две куће у Панчеву за помагање месних српских културних установа.