„Velika crkva“ – mnogi samo tako znaju Katedralu Svete Terezije Avilske, koja je građena od 1773. do 1779. godine, u stilu kasnog baroka.

- Zanimljivo je što je Katedrala Svete Terezije Avilske tek od 1968. zapravo katedrala – objašnjava župnik, velečasni Dragan Muharem. – Ona nije bila katedrala od početka. Građena je da bude župna crkva. Sedište je bila Kaloča u Mađarskoj: nekada je to bila Bačko-kaločka nadbiskupija, a ova je bila župna crkva. Doduše, ova je bila druga najveća župa u to vreme po broju vernika, a i po veličini. Ovde je bilo 60.000 vernika! I onda, vremenom, nastala je Crkva Svetog Roka u Keru, Crkva Svetog Jurja ili Senćanska crkva, podelila se župa na još mnoge crkve i župe, tako da sada ovde dolazi uži centar grada, koji pripada Svetoj Tereziji. Ovo je katedrala, odnosno crkva za celu našu subotičku biskupiju. Ono što je naš stalni zadatak, biskupa prvenstveno, jer je ova crkva prvenstveno „njegova”, jeste održavati je, održavati ovu predivnu, velelepnu zgradu, da bude ono što i treba da bude: prvo okupljalište vernika, jedna „duhovna oaza” u centru grada, koja je otvorena svaki dan. Pre podne do 12, i poslepodne, kada je sveta misa. I ljudi dolaze ne samo kada je vreme neke službe, nego dolaze i mimo toga. Dolaze turisti, ali i „naši” ljudi: dođu, sednu, čovek dolazi u taj mir, u tu tišinu, dolazi da oseti taj prostor i Božju prisutnost. To nam je i te kako potrebno danas. Ova umetnost, ova veličina, sve to nam govori da nam osim materijalnog, treba nešto mnogo veće, a to je duhovna, Božja blizina.

Crkva ima izuzetno vredne oltarne slike, koje je slikao Jozef Šeft iz Pešte, osim slike Svete porodice, koju je slikao Kasper Šlajbner, slikar iz Minhena, i Svetog krsta, koji je delo Emanuela Valha iz Insbruka. Oni su oslikali i svodove Katedrale.

- Oltar ove crkve se menjao vremenom, kako je došla liturgijska reforma šezdesetih, sedamdesetih godina... Bio je kameni oltar koji, po meni, nije bio baš pogođen ni stilski, ni liturgijski. Nekada se tu malo i „eksperimentisalo”, tako da neke stvari sada moramo vraćati u „izvornije” stanje. Ova crkva je pod zaštitom, tako da radimo sa konzervatorima i stručnjacima da se neki elementi, koji su vremenom krivo postavljeni, vrate u primarni, izvorni oblik. Središte svake crkve je oltar, gde se odvija Hristova žrtva na oltaru. Dakle, sve je usmereno prema oltaru, kao središtu. Oltar koji je bio tu donedavno je promenjen. Postavljen je jedno bolje umetničko i liturgijsko rešenje, koji više pripada ovom prostoru, više se slaže uz ambijent.

Veruje se da je „najpoznatija pukotina u Subotici“ prisutna od samog početka, i da je vremenom postajala sve veća. Sada je napunjena pur-penom, da se golubovi ne bi gnezdili u njoj, ali i dalje postoji, i širi se. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da se zaustavi sleganje zemlje i da se učvrste temelji ispod tornjeva Katedrale Svete Terezije Avilske, rešenja i dalje nema.

- Teren je nestabilan, možda nije najsretniji odabir terena na kom je Katedrala izgrađena, možda se u ono vreme nije toliko mislilo da će se to slegati. Kada se pogleda Gradska kuća, ipak je ona znatno kasnije građena, pa su puno bolja rešenja primenjena da ta težina ne tone. Ovde to nije baš najbolje pogođeno, a otišlo se u jako veliku visinu i veliku težinu tih tornjeva. Svaki toranj je oko 3,2 tone. To je ogromna težina. Evo, 250 godina stoji, ali ta micanja su iz godine u godinu bivala, malo-pomalo, sve veća.

Pre desetak godina pojavila se inicijativa da se pomeranje tornjeva zaustavi, uz pomoć Vlade Mađarske, koja je izdvojila sredstva za dva projekta.

- Prvi je bio ugradnja mega šipova u temelje, da bi se oni učvrstili. To je donekle pomoglo, ipak je to malo stabilizovalo tlo. S druge strane, sve te metode, otvaranje temelja, to su sve invazivne metode, pa je došlo do većih trzaja, pomeranja, krunjenja, opadanja, pa je zato morao da se zatvori prednji deo, svečani ulaz, on je već godinama zatvoren i ograđen. Ne deluje ni lepo, ni estetski, ali radi sigurnosti ljudi koji tu prolaze, bilo je potrebno da se zatvori, to je ipak opasno.

Pošto ovaj metod nije dao očekivane rezultate, stručnjaci su pokušali da izvedu još jedan: ubrizgavanje poliuretanske smole oko temelja, da se zemljište učvrsti. Međutim, tada su tornjevi „krenuli“ prema napred, što je mnogo opasnije, jer mogu povući sa sobom celu crkvu. Kada su se pojavile pukotine na lađi, odustalo se od tog projekta. Kako župnik objašnjava, tada je nastupila pandemija, pa globalni problemi, tako da problem sa pukotinom i dalje postoji. Ono što bi moglo da bude poslednje, ali trajno rešenje, zapravo je rušenje tornjeva.

- Stručnjaci koji su tu bili, rekli su da u svetu ne postoji sličan primer. Možda je najsličniji toranj u Pizi, ali taj toranj je ostao tako, iskrivljen. Nemamo neku referentnu tačku, da bismo mogli da se nadovežemo i da kažemo da ćemo tu tehnologiju ovde primeniti. Ono što je u graditeljstvu poznato: kada nešto ne možeš da rešiš, krećeš sve ispočetka. Ovi tornjevi koji su zaista možda previsoki i preteški za ovaj teren, možda treba da se skinu, pa onda da se učvrste temelji, pa da se ponovo podignu tornjevi od današnjih materijala koji su mnogo lakši, fleksibilniji ili čvršći, i tako da vratimo njihov prvobitan izgled, kako su prvobitno napravljeni.

Iako je rušenje i ponovna izgradnja tornjeva najradikalnije i najskuplje, za sada izgleda da bi bilo i jedino i trajno rešenje ovog problema. A pošto jedan takav poduhvat zahteva ogromne finansijske izvore, za sada ostaje otvoreno pitanje kada i ko će uspeti da sanira „najpoznatiju subotičku pukotinu“, i spasi Katedralu Svete Terezije Avilske.

Realizovano u okviru projekta „Sakralno nasleđe u Subotici” koji je sufinansiran iz budžeta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.