U okviru programa 34. Dana Josifa Marinkovića - Obzorja na Tisi u Novom Bečeju u prizemlju Doma kulture otvorena je izložba slika pod nazivom „...Tisom, do sad“ akvareliste Branislava Stojančeva Paše. Ovaj vrsni umetnik iz Novog Bečeja, jednom od najzahtevnijih tehnika slikarstva - akvarelom bavi se od 2001. godine, a nepresušnu inspiraciju crpi u Tisi i, kako kaže, uopšte u vodi. Svoje iskustvo sa slikanjem akvarela naziva svojevrsnom avanturom. O tome kaže: „Vrativši se sa ruskog severa, sa čarobnih voda, reka i jezera severne Rusije, Neve, Volge, volgo-baltičkog plovnog puta, te jeseni odlazim u dućan, kupujem četkice i akvarel pigmente. Znači, to je bila jesen 2001. godine. Od tada kreće, ja to moram tako zvati, moja akvarel avantura koja eto, bogu hvala, traje i danas, a sve mi se čini da postajem još uporniji, jer sam se prihvatio, po uzoru na onu englesku poslovicu, „ni jedan dan bez jabuke“, ja sam to preveo na neku svoju maksimu koja kaže „ni jedan dan bez akvarela“. To zaista i činim svakodnevno. Umetnost je u činu, a akvarel nudi tu mogućnost da se ono što radiš zove činom, gde u momnetu treba da doživiš i sreću, sadejstva oka, ruke i toga što u glavi ima, dakle, ideje, da to, uz korišćenje pigmenta koji je nekakva jučerašnja barica, iz nekog mraka, blata pokušaš da izvučeš nekakvo svetlo. Znač, prema mom mišljenju, velika je odgovornost svaki put, svakodnevno, naći se pred listom praznog papira. Da bi ta avantura uspela čovek, naravno, ne može biti ravnodušan, pre svega i nikad mi nije uspelo da do nečeg, dopadljivog oku, u akvarelu dođem sedeći. Sve što sam, čini mi se uradio, a da mi se čini korektnim, je bilo stajaći. To je jedan eto interesantan detaljčić. Verovatno istu priču imaju i ljudi koji imaju potrebu da ožive prazan list papira.“

Stojančev je svojevremeno učestvovao u ekspedicijama koje su pratile Tisu do njenog severnog toka. Toga se priseća rečima: „Dve hiljade druge godine smo se nasukali na 633. kilometru Tise, uzvodno od Tokaja nekih osamdesetak kilometara, gde dalje plovidbe nema, ali sve vreme „jašiš“ Tisu. Ona nas je odnela, ona nas je i vratila, tako da silu kilometara imam na reci i nemerljivo sati provedenih zureći u vodu, što je verovatno bila relaksacija koja me je održala u životu. Znači, okrenut sam vodi svakako, a pride da kažem, od matere sam to čuo, ’52. godina, moja rodna godina, bila je sušna. Otuda sam ja verovatno ovako nikakve konstrukcije, ali, na vodu sam bio upućen svakako, od sušne ’52. do dana današnjeg“, uz smeh završava priču Stojančev.