U Muzeju „Žeravica“ u Novom Miloševu organizovana je svojevrsna godišnja prezentacija u sklopu 13. manifestacije „Zalazak u svitanju“ koja je ove godine, pre svega, bila u znaku kulturnog nasleđa. Program je obuhvatio raznovrsne sadržaje koji su animirali, kako najmlađe, tako i one malo starije. Pored fenomenalne redovne postavke muzeja u vidu traktora, starih mašina, zanata i mnogobrojnih predmeta izloženih u muzeju, posetioci su ovom prilikom mogli da uživaju u susretu oltdajmera, narodnim zdravicama u izvođenju učenika lokalne OŠ „Dr Đorđe Joanović“, običajima i preradi voća uz degustaciju, izložbi o istoriji proizvodnje kukuruza, radionicama za decu i odrasle, ali i u muzičkom programu.

„Ove godine, 13. po redu „Zalazak u svitanju“ je najšareniji do sada i prvi put smo uključili nekoliko organizacija koje nisu direktno vezane za muzej i veoma mi je drago što smo to uradili pošto je ispao fantastičan spoj. Ima mnogo ljudi, ima mnogo dece, ima mnogo odraslih i svi se lepo družimo što i jeste cilj ovog našeg susreta koji je posvećen muzejskom nasleđu. Dakle, danas radimo kombinaciju prezentacije starih zanata i nematerijalnog kulturnog nasleđa u čemu su nam deca svesrdno pomogla. „Muzej za sve“ u stvari i jeste naša krilatica i ovaj dan upravo tome u prilog i govori. Trudimo se da sve bude interaktvino pošto je to najbolji način da približimo, da objasnimo i da deci ostane u glavama to što su videli i čuli, tako da je svake godine sve interaktivnije. Ove godine imamo i nekoliko radionica, što za decu, ali i za odrasle, što smo sada počeli da uvodimo, pošto odrasli i jesu u stvari velika deca“, rekla je ovom prilikom Ivana Zec, kustoskinja Muzeja „Žeravica“.

Kao veoma zanimljiv segment programa ovogodišnje manifestacije „Zalazak u svitanju“, bilo je i predstavljanje starih zanata, kovača i potkivača, a među demonstratorima našla se Marina Gunjača iz Lipovačke šume nadomak Beograda.

„Ovo je zanat koji polako odumire, pogotovu u Srbiji, zato što je sve manje konja. Naročito se to odnosi na kovački zanat, s obzirom da danas imamo hiperprodukciju, pa se potkivice prave i fabrički i manje ima pravih kovača koji prave potkovice. Mi ovog puta nismo demonstrirali pravljenje potkovice, jer za to treba malo ozbiljnija vatra i adekvatno mesto, već smo demonstrirali potkivanje, takozvano „na vruće“, gde se potkovica ugreje, modifikuje naspram kopita i onda se takva stavi na kopito. Moram da kažem, da ljudi znaju, to konja ne boli, pošto svi, naravno, to pitaju. To je mrtav deo, odnosno u pitanju je, kao i naš nokat, rožina. Konji se potkivaju već preko 1000 godina i naravno postoje istorijat i razne vrste potkovica. Danas ima preko 1000 vrsta potkovica i od raznih su materijala, ali u zavisnosti gde i za šta koristite konja, koriste se i određene potkovice. One mogu biti metalne, aluminijumske, plastične, a konj se može koristiti i bez potkovica, to je takozvani „barefoot“ , znači, bosi konji, samo sa obradom. Međutim, ti konji idu po mekanom, a dok metalne potkovice daju ipak neku sigurnost i udobnost da ne povrede kopito, to jest rožinu i nogu konja na tvrdom terenu“, objasnila je Marina Gunjača.

Poseban gastronomski deo programa bio je posvećen temi pod nazivom „Banat - između paorske i gospodske trpeze“, koju je predstavila dr Tamara Ognjević, vrhunski stručnjak i kulturna navigatorka.