Po deveti put u dvorištu porodične kuće umetnice Nadice Josimović u Novom Bečeju, Udruženje „Knap“ organizovalo je Malu koloniju velikog srca, jedinstvenu likovnu koloniju na kojoj iz godinu u godinu učestvuju umetnici svih uzrasta. U galeriji „Garažerija“ i ove godine okupili su se prijatelji kolonije u cilju druženja, umetničkog stvaralaštva, dobre atmosfere i humanog čina prikupljanja sredstava za pomoć u lečenju Novobečejca Pavla Vlaškalina. Prema ustaljenoj tradiciji, dela koja nastanu na ovoj likovnoj koloniji biće prodata na aukciji kako bi se sakupila novčana sredstva.

„Eto godina za godinom i stigli smo do devetog susreta, do devetog druženja. Ovde se okupljaju ljudi dobre volje i velikog srca. Naše malo će možda nekome biti inspiracija, mnogo ili dovoljno za ono što je potrebno da pomognemo našem sugrađaninu Pavlu Vlaškalinu. Znači, prvenstveno se družimo, kako Nadica Josimović i ja imamo običaj da kažemo, širimo ljubav, pozitivnu energiju i stvaramo dela koja ćemo kasnije prodati da bi se novac prosledio tamo gde je najpotrebniji. Na koloniji su naši prijatelji, a svake godine se pojavi i neko nov, ko svojom energijom, radom i stvaralačkom voljom podigne čitav nivo ovog druženja i inspiriše nas da i mi stvaramo nova i lepa dela. Ono što je specifičnost naše kolonije jeste da uporedo sa slikarima koji su se već afirmisali, rade i mladi koji se tek afirmišu i koji prave svoje početne korake u slikarstvu“, istakla je ovom prilikom Monika Jovanov iz Udruženja „Knap“.

Prvi put među umetnicima na Maloj koloniji velikog srca našla se slikarka iz Kikinde, Ljiljana Bogosavljev, koja nije krila lepe, prve utiske: „Bila sam pozvana i prošle godine, ali sam zbog letovanja bila odsutna, tako da sam prvi put ove godine na ovoj koloniji. Šta da vam kažem? Ja sam čula sve najlepše o njoj, ali to prevazilazi i sve ono što sam očekivala. Atmosfera je izuzetna, ljudi su predivni, domaćini su van svake klase, tako da svaka čast. Drago mi je što i sam naziv ove kolonije kaže sve, da će ono što mi radimo nekom, na neki način pomoći i to nam daje još veći vetar u leđa da radimo što bolje i što lepše, kada znamo da će naše slike nekome učiniti dan boljim. To je ono što je najlepše od svega. To druženje, upoznavanje novih ljudi, znate, koliko god se ko bavi slikanjem, da li dve godine, deset ili pedeset godina, to je nebitno, svaki put imaš nešto novo da naučiš. Slikarstvo je kao i svaka druga profesija, uvek se nešto novo uči. Meni je drago da naučim nešto novo, a isto tako, ako i ja imam nešto da pokažem nekom drugom, naravno, široka srca, široke ruke ću da pokažem sve što znam.“ Ja sam, inače, u slikarstvu oko pet godina. Naravno, oduvek sam volela slikarstvo, ali kako to život namesti, rad i neke druge stvari budu prioritetne, ali igrom slučaja je došlo do ovoga, tako da ne mogu da zamislim da neki dan prođe, a da nešto ne slikam. Eto ta neka moja prva ljubav je sad konačno došla u prvi plan“, zaključila je Ljiljana Bogosavljev.