Tamni anđeoMika Valtari

Dramatičan epski istorijski roman, utemeljen na istorijksim događajima, napisan u epistolarnoj formi.

„– Mehmed nije čovek – ponovio sam. – Možda je on anđeo tame, možda je on Onaj koji će doći. Nosi sve znake. Ali nemojte pogrešno da me shvatite, – dodao sam brzo – ako je on čovek, onda je on novi čovek, prvi od svoje vrste. S njim počinje novo doba, doba koje će poroditi ljude veoma različitog soja od onog kog mi poznajemo. Vladare zemaljske, vladare noći, koji u svojoj oholosti i prkosu odbacuju nebesa i biraju ovaj svet. Veruju samo u ono što im govore njihove oči i razum. U svom srcu ne priznaju ni čovečanske ni Božije zakone, njihov cilj je jedini zakon. Donose plamen i studen pakla na površinu zemlje i same snage prirode drže zauzdane.

Ne plaši ih ni beskonačnost okeana niti visina neba. Kada budu pokrili kopno i more, izgradiće sebi krila, u svojoj ludoj žeđi za znanjem, kako bi mogli da odlete do zvezda i pokore čak i njih. Mehmed je prvi čovek te vrste. Kako zamišljate da mu se suprostavite?

– A zapadne zemlje? Unija?– Noć će progutati zapadne narode zajedno sa Konstantinopoljem. Konstantinopolj je poslednje svetlo, poslednja nada hrišćanstva. Ako dozvole da se ugasi, zaslužiće svoju sudbinu.– A kakva će biti njihova sudbina? – upita on. – Izvinite, gospodaru, ali voleo bih da znam kako bih se pripremio.– Telo bez duha – rekoh. – Život bez nade, ropstvo čovečanstva, tako beznadežno robovanje da robovi više neće ni znati da su porobljeni. Bogatstvo bez sreće, obilje bez snage da se u njemu uživa. Smrt duha.“

Stara srpska religija i mitologijaVeselin Čajkanović

Iz vremena kada je naš narod pripadao paganizmu nije nam o njegovoj religiji ostalo nikakvih pisanih spomenika, ni domaćih ni stranih. Ta praznina nije bila ni naknadno popunjena. I u docnijim vremenima dok su starinska verovanja, starinski kultovi i božanski mitovi mogli biti još u snazi, ili bar u svežoj uspomeni, nije se našao niko da ih zabeleži. Da li nam se, kod ovako nepovoljnih uslova, kod odsustva savremenih dokumenata, može ispuniti neodoljiva želja da ipak saznamo štogod o religiji naših predaka? Na ovo pitanje možemo, bez ikakvog dvoumljenja, dati potvrdan odgovor. Religija jednoga naroda, ukoliko je našla izraza u običajima i verovanjima, ne menja se ni lako ni brzo.

Mnogobrojni religijski običaji i radnje – dočaravanje kiše, odbrana od groma, ostavljanje poslednjeg snopa, klanje izvesnih životinja o izvesnim praznicima; pa onda različita verovanja – u vile, divove, veštice, vampire, demone voda, u senovita drveta – sačuvani su kao preostatak iz vrlo daleke prošlosti i žive i danas, često u punoj snazi. U najvećem broju slučajeva shvatamo mi danas ove stvari i pojave kao praznoverice. Međutim, poneke starinske verske običaje – kao što je, na primer, posipanje pokošene trave po crkvi o Duhovima; koljivo o slavi i u kultu mrtvih; stavljanje ikone ili krsta na grudi pokojniku – prihvatila je i hrišćanska crkva, samo im je dala svoje hrišćansko objašnjenje. Na osnovi današnjih verskih običaja i narodne tradicije, idući od slučaja do slučaja, možemo stvoriti dovoljno jasnu i tačnu sliku o našoj staroj religiji.

Zvezda nad prazninomDejan Stojiljković

Opasno je ubijati pesnike

Dobitnik „Andrićeve nagrade“

Roman o neukrotivom geniju i misterioznoj smrti Branka Miljkovića.

U rano jutro, 12. februara 1961, pred sam početak pomračenja Sunca, u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba, pronađeno je beživotno telo mladića kako kleči obešen o drvo debljine dečje ruke.

Vest o ovoj smrti brzo je protutnjala tadašnjom Jugoslavijom, jer se radilo o Branku Miljkoviću, princu poezije, koji je u trenutku smrti imao samo 27 godina i ceo život pred sobom.

Kako se našao tu?

Šta ga je dovelo na to samotno mesto?

Da li je digao ruku na sebe ili je možda ubijen?

Prateći poslednje tri godine Brankovog života, sa reminiscencijama na njegovo detinjstvo i rane godine, roman se bavi tragičnom sudbinom genijalnog umetnika u večitom sukobu sa svetom. Ovo je istovremeno priča o jednoj državi i njenoj Službi bezbednosti, ali i priča o izuzetnom pojedincu koji poput Prometeja donosi čovečanstvu vatru i svetlost života.

Autor bestselera Konstantinovo raskršće i Kainov ožiljak i scenarista kultne serije Senke nad Balkanom u ovom romanu pokušava da odgovori i na ono suštinsko, najvažnije pitanje:

Ko je, zaista, bio Branko Miljković?

„Većina istorijskih knjiga bavi se ljudima na vrhu. A šta ako je suština ispod toga? Dejan Stojiljković kao malo ko ume da preoblikuje prošlost u sadašnjost, i zato je ovaj roman o najpoznatijem Nišliji, najvećem pesniku bivše Jugoslavije i rodonačelniku Kluba 27, remek-delo srpske književnosti, ali se njime jedna od najvećih misterija ovde ne završava.“

– Veljko Lalić