Postoje jutra kada Kikinda izgleda potpuno drugačije. Nebo bude sivo, kapi polako klize niz prozore, a grad utone u neku posebnu tišinu koju samo prolećna kiša ume da donese. Nema užurbanosti, nema buke, samo miris svežeg vazduha i osećaj da je vreme na trenutak usporilo.

U takvim danima, svaka ulica dobije svoju priču. Stare zgrade, mokri trotoari i krošnje koje se njišu na vetru podsete koliko lepote postoji u običnim trenucima koje često ne primećujemo. Proleće u Kikindi nikada nije glasno. Ono dolazi tiho, kroz miris zemlje posle kiše, kroz svetlost koja se probija između oblaka i kroz osećaj da sa svakom novom kišom dolazi i novi početak.

Kiša u proleće ima neku posebnu emociju. Kao da opere umor od zime, vrati sećanja i probudi ono što smo tokom hladnih meseci potisnuli. Nekome donese nostalgiju, nekome mir, a nekome samo potrebu da zastane i na trenutak posluša kako kapljice udaraju o limove, oluke i prozore starih kikindskih kuća.

Možda baš zato proleće u Kikindi mnogi vole više od svih drugih godišnjih doba. Nije savršeno, često je oblačno, promenljivo i tiho, ali upravo u toj nesavršenosti krije se njegova lepota. U mirisu kiše, u vetru koji prolazi praznijim ulicama i u osećaju da grad, makar na kratko, diše sporije.

Jer postoje gradovi koji zablistaju tek kada ih dotakne prolećna kiša. Tada Kikinda pokaže svoju mirniju, topliju i nežniju stranu, onu koja podseća da posle svakog tmurnog dana dolaze sunce, novi počeci i lepši trenuci. Upravo zato proleće u ovom gradu nosi posebnu emociju, onu koja vraća veru da se lepota često krije u najjednostavnijim momentima.